недеља, 9. јун 2013.

Визант: Агресија према агресивном и љубав према смиреном

Александар Зејак, покретачка снага метал бенда Визант који по много чему представља спој на први поглед тешко спојивих ствари, за Фронтал.СРБ говори о музици, издавачима, духоности, националном јединству...


Концепт бављења музиком који заступа Визант је потпуно другачији. Бенд из Никшића се не удвара публици, већ кроз музику даје себе. Даје буквално, јер носаче звука не продају на нашем тржишту. Њихов трећи албум Благовјесник, који је и повод за овај разговор, издат је у продукцији једног португалског издавача.
Питао Богдан Елез
Бенд „Визант“ је и на простору Републике Српске одлично познат међу метал фановима али можете ли ширу јавност Републике Српске да упознате укратко са вама и вашим досадашњим радом, тј. како се родила идеја о спајању православно-национално-патриотских мотива и естетике са хеви-метал музиком?
Прије активног бављења музиком – у смислу пуне издавачке и концертне активности, моја преокупација била је књижевност, и на том пољу сам остварио значајне резултате, али у свом стваралачком опусу, без обзира на врсту изражавања, провејавала је одређена идеја односно логос идеје тзв. идеологија – „Буди слободан и храбар.“
Једно дјело, уколико у себи не носи способност трансформације некога или нечега је узалудан стваралачки покушај. На том фону настао је и Визант – без активне жеље за комерцијалним успјехом, чисто као прво пројекат-а потом и активни бенд, који је био само одраз моје идеје – промјене себе и других, на Србима изворан – национални, вјерски и са тим везани културни начин.
Као личност која је прва у Црној Гори, прије скоро три деценије, промовисала екстремније варијанте хард-рок и потом метал музике, имао сам исто тако и екстремно искуство са свим странама на том пољу – што се може прочитати у другом издању „Дјеце Апокалипсе“ које је преведено на наш језик, будући да се ауторима који су се бавили младима и рок музиком у САД-у, допало моје животно и музичко искуство. Укратко, сва три албума Византа: ВВВВ, Сјене Живих и Благовјесник су мјешавина агресије према агресивном и љубави према смиреном.
Албум „Благовјесник“ издат је за португалског издавача. Зашто баш тамо и да ли ваша музика има пролазност ван граница српских земаља? 
На жалост, сви издавачи са којима сам контактирао су тражили да се одређене пјесме скину са албума као “неприлагођене данашњој ситуацији“ те да се свака од њих у којој се и само наслућује национална конотација мора прескочити. Тако су нуђене идеје да се изда мини албум код јачих издавача, али то је за мене била смејурија и само још један од доказа да Срби немају шта да траже од Србије. Надам се да ће се то промијенити у будуће. Ако ништа нека погледају како се земље (не би их назвао државе) у региону односе према личностима и бендовима који шире идеје националног јединства.
Португалци су се сами понудили, уговор је потписан, али постоје шансе да неће доћи до коначне реализације, јер ја не желим да се мој рад наплаћује на нашој територији по било ком основу, нити желим да се обавезујем на такав начин. Уколико се то не ријеши ових дана албум ће бити постављен на бесплатно скидање, што ће урадити (као и до сада) наша браћа из Републике Српске.
Визант слушају највише Британци и Пољаци – они раде и рецензије албума и за њихове радио и ТВ станице радо дајем интервјуе. Наравно позиви не недостају, али оно што доста кочи Визант изнутра јесте мала средина у којој се ствара и у којој не постоји довољан број квалитетних музичара: или су заузети са матичним бендовима или не смију да свирају у Визант, што се огледа у честим промјенама Византове ритам секције.
Велику помоћ у оформљавању бенда имао је и утицај мог кума Бориса Љешковића (ДСТ) који је својим сценским наступима, на нашим концертима, засјенио многа велика музичка имена. Користим прилику и да упутим критику многим великим бендовима са простора бивше заједничке државе који користе стечене позиције да нас блате у контактима са организаторима концерата, на рачун наше измишљене „говоранције мржње“ „црковности“ итд. То само говори да се све теже носе са растућом популарношћу Византа, чије вријеме тек долази.
Да ли су православна духовност и црквено појање у колизији са метал музиком?
О овом питању могло би се нашироко одговорити и било би лијепо да се у нечијој организацији направи предавање на ову тему, о којој бих могао детаљније да говорим - исто онако како је некада радио, па и сада, Владика Јован Ћулибрк, који је направио и можда пресудан утицај на мене, као једна од првих интелектуалних личности нашег времена - како тада, тако још више и сада. Кратак одговор гласи – НЕ.
Квалитет Хеви музике је чест изговор дијела његових поклоника који погрешно сматрају да је апсолутна искористивост интрумената суштина умјетности, заборављајући његову енергијску позадину која испуњава или надокнађује неке друге садржаје у њиховој унутрашњости, и то је један од основних разлога данашњег - невољног одумирања овог музичког правца. Псаламска једноставност као јединство псалтирског инструмента са бубњевима и тадашњим гитарским обликом су хиљадугодишња тековина и ту не можемо приписивати никакву различитост у „громогласности“ метала и прапрослављању Бога, бар што се тиче броја и начина свирања инструмената.
Једна од основних негативности Хеви метала јесте недостатак квалитетне проповиједи која од свог постанка није прешла “теорију Рифа” и чињење приземних дјела ауто и инодеструкције. Свака значајна музичка појава у друштву од Панка, Џеза, Блуза и др. имала је развијену философију која се није поистовјећивала са простим начином живљења већ јој се стремило као нечему докучивом али већем, и то је разлог што они и данас постоје - иако мутирају у друге трајне облике што није привилегија метала. Њему једино остаје еволуција у самом себи, што се индиректно открива новим подврстама које брже нестају него сто су настале, покушавајући да себи присвоје улогу месија које ће по први пут дати цјеловито учење метала. Све се дакле своди на став - површно приклањање бића пред непознатим или на дугорочно опредељење које због незнања будућег престаје када престане одушевљење са животом.
Има ли бенд „Визант“ јасно дефинисану политичко-идеолошку позицију и орјентацију?
Има – „Љуби непријатеља свог, непријатеља божјег се гнушај, а непријатеља отаџбине сатри.“ При томе, ја лично се молим за власт – да лоша буде добра и добра још боља, и позивам све младе људе да буду корисни, а не деструктивни чланови свога народа, да једно корисно раде а „друго корисно не заборављају“ јер то вријеме тражи од нас, можда као никада до сада у нашој историји. Ми другу шансу и резервни народ немамо.
Колико сам примјетио, ваша публика су истовремено и „обични“, „аполитични“ метал-фанови и политички дефинисани, декларисани, орјентисани и ангажовани симпатизери и активисти десне, националне и патриотске идеје, али и припадници субкултуре „скинхедса“ (иако је на прву јасно да не припадате тој субкултури). Како све то објашњавате и како гледате на конекцију са све три ове групе које сам набројао?
Визант је глас слободних и храбрих младих људи који поштују себе и своје ближње - кроз шта се међусобно идентификујемо по основним питањима живота и смрти, и због тога толика привидна различитост у профилима слушалаца. Напомињем да је мање од трећине Византових пјесама отворена национална конотација, остало је чисти метал који слушају „аполитични“ фанови, иако Визант (ни на крај памети!) није политички бенд.
Што се тиче „деснице“ она се тако не би ни називала да није најјачи орган и оружије на тијелу једнога народа, док се веза са скинхедс покретом покренула прво у пољским метал часописима у којима је Визант декларисан „као близак подземљу скинхедса“ па до данас. Наравно, Визант није везан ни са ким у смислу активне сарадње - сем кроз препознати братски однос са свима који су у времену апостасије једног народа преузели на себе бреме борбе и жртве коју оно са собом носи. Наизглед: слушају нас металци, пaнкери, скинси и навијачи – и ја сам поносан због тога и могу Вам рећи да из тог међусобног поштовања и црпим своју енергију и средства да наставим са радом – не мрзећи никога, али притом највише волећи оне који су моји.
Да ли је у данашње вријеме пожељно имати политичко-идеолошки став у музици и како то утиче на комерцијални успијех бенда?
Писао сам више чланака у музичким часописима на тему социо-политичких аспеката музике. Овај аспект је (као увезен) био карактеристичан за период бивше СФРЈ у којој су апсолутно сви познати бендови и кантаутори у програмираном периоду пјевали пјесме о НОБ-у, Маршалу Титу итд. и касније постајали признати аутори као што су: Генерација пет, ЈУ група, Тешка Индустрија, Јадранка Стојаковић, Здравко Чолић, Даворин Поповић, Дадо Топић и др. Несумњиво да су и они имали креативног дара али њихов успјех би ван титоистичке преференције био много мањи, бар на нивоу већине пунк и алтернативних стваралаца који нијесу имали приступа техници и медијима.
Данас, на глобалном музичком „попришту“ је читава плејада лошег ПЛЕЈ-а која покушава да направи каријеру на рачун удварачина политичком естаблишменту. Само ми, обични музички конзументи, могли смо да истрпимо хиљаде сати уз програмиране „саставе и ауторе“ који се пар година не мичу са медија, а онда се забораве са следећим парламентарним саставом.
Све говори да ће и у наредном периоду музика бити значајан социјално-политички актер, а одговори су зна се – у личном и креативном бунту.
Аутор сте свега везаног за Визант, почевши од музике и текстова па до графичких рјешења, омота албума и осталог?
Тако је, ја сам аутор текста и музике на сва три албума Византа, иако су се као гости на појединим пјесмама налазила највећа имена рок музике у Црној Гори, који су Византу помогла својом креативношћу. Прије свега мислим на чланове бендова: ДСТ, Аутогени тренинг и Нагуал. Такође, на Благовјеснику се налази и пјесма ВУК која је урађена на основу оригиналног текста пјесме Бијели Вук, нашег пријатеља Срђана Мркаје.
Грб Византа је изворни грб Цара Душана Силног, који је је скинут са заставе која се вијорила на улазу у Скопље – његовом престоном граду, при чему сам ја само додао слово „В“ као знак препознатљивости бенда.
Омот албума је ауторско дјело Александра - Саше Мирковића из Београда, који нам је - као наш брат изашао у сусрет сва три пута, урадивши ауторске стране без икакве надокнаде.
Ко су Александар Зејак и остали чланови бенда у „стварном“ животу?
Далеко од тога да смо – прво ја, а потом сви чланови који су били у бенду и који ће бити у Византу, некаква манифестација непромишљеног или нижеразредног једноумља у музици, по било којим питањима. Лично ја, као особа са највишим степеном образовања у друштву, нијесам инструмент било чије идеје или отисак притисака који се скоро свакодневно врше на мене. Сматрам себе дијелом свога народа, са свим његовим манама и врлинама – некада више а некада мање значајним, у оној мјери колико други ћуте и ја морам због тога да проговорим.
Може ли се у вашем случају рећи да сте спојили угодно са корисним, тј. да ли можете да живите од музике, или се у вашем случају ради о чистом ентузијазму који произилази из љубави према овој врсти музике и патриотско-вјерских побуда?
Визант никад није продао ни један диск, мајицу или неки други рекламни материјал – увијек је све ишло бесплатно као један од могућих дарова које сам могао да урадим за свој народ као појединац. Све године без иједног динара туђе подршке, са бојкотима на фестивалима у Србији и Црној Гори, са лажним заказивањима наших концерата и одлагања у последњим тренуцима – све су то проблеми који много коштају, али ја не жалим - све што учиним за свој народ (а ово је само мали дјелић тога) живот ми врати вишеструко.
Није риједак случај да с времена на вријеме добијем понуде од „НН“ лица да наплаћујем посјете сајтовима, да монетаризујем канале итд. али то ме се не дотиче. За информацију – од стотина мајица Византа, послао сам задњу своју на адресу у РС! Због тога ме погодило кад сам видио на интернету да се наше мајице могу наручити на америчким сајтовима и да одређена лица у Србији продају наше име на исти начин, представљајући то као „помоћ бенду“.
На новом албуму налази се пјесма „Оцила“ , посвећена страдању Српске крајине...Како је пјесма настала и да ли ћете у будућности нешто слично посветити Републици Српској као једном од последњих бастиона „српства“?
Будући да сматрам себе дијелом националног тијела, не могу остати имун на његове ране – било гдје да су нанешене. Отуда, иако ја немам никаквих родбинских или пријатељких веза са Српском Крајином, та пјесма је примјер „ако један дио тијела страда, страда и читаво тијело“ те сам на предлог брата Зорана Павића из Београда изразио своја осјећања у тој пјесми, у толикој мјери, да ми увијек засузе очи кад је чујем. Уосталом, то ми се десило и у студију на снимању пјесме Призренски цар. На крају те пјесме је осјетно мало одступање у вокалу – једноставно, као одрасли човјек заплакао сам за КиМ и ријешио сам да то оставим на албуму, као свједочанство једног времена.
Што се тиче Републике Српске имао сам ту привилегију да предајем код вас и да студентима пренесем једну истину која се огледа у следећем: иако је Косово и Метохија срце нашега народа, овога момента треба уложити и значајне напоре опстанку Републике Српске, јер ако Република Српска – као једина држава Срба опстане опстаће и Косово и Метохија. У супротном, брисањем државности Републике Српске – нестаће и последње сјеме божура које ће источни вјетрови опет понијети на Косово.
Знамо да режим у Црној Гори и није баш наклоњен према тематици коју ви обрађујете, нити према естетици и иконографији коју баштините. Да ли сте имали проблема због тога и како изгледа функционисати и радити у систему који није наклоњен вашој идеји?
Ситуација у ЦГ је следећа: опозиција профилише позицију. У таквој ситуацији Визант нема шта да тражи код власника објеката и лиценци, али на свиркама у живо – живот им скраћујемо! Нијесам човјек који би блатио Црну Гору из личних или неких других интереса, јер бих тиме омаловажавао и себе - због тога ћу овај одговор дјелимично скратити и оставити времену да умјесто мене одговори на њега. Сматрам да се проблем Срба не налази у Пећи, Бањој Луци, Книну, Подгорици или Скопљу – већ у Београду.
Можемо ли ускоро очекивати неку свирку у Републици Српској?
Ово је питање које слушам годинама – и годинама дајем исти одговор, после чега се разговор увијек завршава, па и сада. Кад нас позовете – доћи ћемо, али немојте да то буде нешто што неће остати за памћење. Уосталом – бар Визант је препознатљив по томе!

Нема коментара:

Постави коментар